Ponedeljak, 19 Jun 2006.
Petrovaradinska Tvrđava, Novi Sad

Sting broken music tour poster

"On postoji, stigao je i peva za nas" - samo je jedan od komentara koji se mogao čuti na Stingovom koncertu u ponedeljak uveče održanom na Petrovardinskoj tvrđavi. Može da zazvuči prozaično ili mozda čak pateticno, ali s tim se uvek računa kada je o emocijama reč, a njih je ove večeri bilo u izobilju.

Pred oko 20.000 ljudi, u skoro dva sata Sting je pokazao kako to rade veliki i zašto uz njegovo ime stoji zvezda i britanska titula sera. Zbog toga se mnogi (očekivani?) komentari nisu ni čuli, kao što se nije mogla videti ni trunčica prezira zato što nije ispunjena želja publike za još nekoliko pesama.

Uopšte, svako ko se te večeri našao na Tvrđavi, s pravom moze da kaže da je ispoštovan, bar kada je o muzičarima reč. Jednako kao što može da kaže da Sting nije došao da ''odradi'' Novi Sad, već je poznati perfekcionista učinio da publika oseti da joj je stigao svetski gost, sa uigranom ekipom, i da ništa nije prepustio slučaju pa ni izlazak na više bisova nego što je bilo predviđeno.

Prvenstvo nastupa Sting je ustupio sinu Džou Samneru koji je oko sat vremena zagrevao publiku sa svojim bendom Fiction Plane. Nije se, međutim, dugo čekalo da se posle njih zatamni scena i kada je Tvrđava, posle "Dobro veče Novi Sad i Srbija", čula prve taktove Message in the Bottle bilo je jasno da ono što je publika dosad mogla da sluša na pločama ili kompakt diskovima nije studijski ušminkano, doterano i uživo neostvarivo.

Zato ne čudi osećaj da, kad je o Stingu reč, nema obmane i da je on čovek koji u jednom dahu uspeva da otpeva ceo koncert i da je pri tom u potpunom saglasju s instrumentom koji svira. Zbog toga ne čude ni komentari onih koji su, čuvši između ostalih pesama i Englishman in New York, Walking On The Moon, Fields of Gold, Every Little Thing She Does Is Magic, Shape Of My Heart, osetili da su konačno pred sobom videli i čuli ono što su do sada imali priliku da slušaju na plejerima ili gramofonima.

Upravo zbog toga ne čudi ni izraz lica jedne, možda čak i Stingove vršnjakinje u publici, koja je na koncert došla sa sinom. Kako god zvučalo, tek bilo je nečeg obrednog u osmehu i sklopljenim dlanovima ove žene. Isto kao što je bilo nečeg tako dobrog u ljudima iz Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Sada i mnogih drugih gradova Srbije i komšijskih zemalja koji su u ponedeljak gotovo hodočastili do Tvrđave. A među ovim Stingovim poštovaocima bilo je raznih generacija, jer su neki došli samo zbog Rodzanne, dok je drugima Desert Rose jedna od omiljenih.

Samouvereni zvuk dve gitare - Dominika Milera i Lajla Vorkmana, podrška na bubnjevima Ejba Laborijela i Stingov bas i glas učinili su da ih publika dva puta pozove na bis i da poželi i treći put. Fragile je bila poslednja, pevalo se u saglasju s čovekom formata kakvog engleskog kraljevića u širokim pantalonama, skromnom sakou i energijom kakva zahteva naklon. Verovatno je to osetila i publika koja je na trenutke zvučala kao Stingov eho, bez suvise glasnih tonova, a koja je svakako učinila da ovaj Englez ne bude "vanzemaljac" u Novom Sadu, već da im pokaže svojih hiljadu lica i da bude svoj bez obzira na sve. Po svoj prilici osetio je to i ovaj Britanac koji je, napuštajući Tvrđavu i Novi Sad, publici uputio blagoslov i poručio da će doći opet.

(c) Dnevnik by D. Lubarda