Priroda Džonijevog pesničkog dela, afirmisana i potvrdjena u jednom od najzanimljivijih opusa druge Jugoslavije, otkriva nove izazove povratkom u daleku prošlost, na sam prag evropske književnosti, do Homerove Ilijade. Prvo i najautentičnije poetsko svedočenja o ratu, tiraniji, svadji, podmetanju svake vrste, patnji, vatri, smrti i usudu balkanskih prostora našlo je u holandskoj samoći mogućnost novog preispitivanja.
Besovi i inati „besmrtni i strašni“, slike užasa i animalnosti kojih smo svi svedoci, naterali su Džonija i njegov pesnički dar ka surovosti Homerovih slika koju filozofi stolećima zovu „prirodni realizam“.
Filolozi i književni istoričari neće u Štulićevom prepevu naći uobičajeni odnos prema originalu, prema metričkoj i ritmičkoj strukturi, prema jezičkim odlikama Homerovog stiha.
Štulić kao Štulić i ovde nalazi razlog za beg od svih normi. Ali zato potpuno poštuje narativnu strukturu, sled dogadjaja pod Trojom i na Olimpu jer se njegova sklonost epsko-narativnom obliku izraza jednostavno našla na svom terenu.