Normalni ljudi

Godina 2000, poslednji meseci Miloševićevog režima, u predgrađu Beograda. Grupa prijatelja sastaje se svako veče u lokalnom kaficu. Maštaju o tome da vode normalne živote.

Steva šanker je zaljubljen u glumicu. Duja je zaljubljen u svoj motor. Bane, vlasnik kafića, planira da mu ga ukrade. Nikola, povratnik iz rata, traži posao.

Toma, vozač hitne pomoći, zaljubljen je u Miru. Mira je u vezi sa kriminalcem. On je zlostavlja. Ponekad, ona misli da je zaljubljena u Tomu…

* Projekat je izrađen u koprodukciji sa zajedničkim programom ORB i ZDF „OSTWIND“

COOKY ZIECHE je glavni urednik ORB-ovog filmskog odeljenja.

TORSTEN KLEIN je šef proizvodnje ORB-ovog filmskog odeljenja.

Predgrađe u Beogradu – geto u getu. Beznadežnost, klaustrofobija i usamljenost moje generacije u poslednjim mesecima Miloševićevog režima. Izgleda kao da se nikada neće završiti.

Posleratna atmosfera i depresija. Životi mojih prijatelja, sve njihove potrebe, ambicije, snovi i ocekivanja su bezvredni. Sve moralne i socijalne vrednosti su uništene; zemlja u kojoj smo rođeni i odrasli, uništena je. Navikli smo se na rat, smrt i strah. Deset godina gledamo smrt i razaranje. Nema posla, nema para. Život je borba za opstanak. Živimo u neizvesnosti. I nasilju. Bilo šta može da se dogodi, svakog trena. Mi smo taoci zatečeni u vremenu i prostoru u kom smo, zaključani u klaustrofobičan sistem. A budućnost izgleda kao život u bedi i siromaštvu.

Geto, nemogućnost izbora, samo ističe problem. Likovi pokušavaju da se izbore za svoje mesto pod suncem, i da pronađu neki smisao i ravnotežu u svojim ugroženim životima. Ova priča može da se događa bilo gde: u Berlinu, Parizu, Njujorku, Oslu…ali u Beogradu je posebna.

Nije namera ovog filma da ponudi bilo kakvo objašnjenje, već da se bavi sudbinom individualaca koji sanjaju da postanu „normalni ljudi“ koji vode „normalne živote“. Ali su daleko od normalnosti.

Nemaju kuda da odu, a ostati je neizdrživo. Očekivanja su skromna i jednostavna. Ali rešenja još nisu na vidiku. To je život koji je svaki dan isti. Izgubljen u neispunjenom maštarenju.

Svi moji likovi su mladi ljudi. Oni se dobro poznaju, sastaju se svako veče na istom mestu, u kafiću… Već su razočarani, a svaki novi dan je samo dokaz da ništa neće biti bolje, i da nema izlaza. Svako od njih želi da pobegne, da preživi. Retko slušaju jedan drugog dok razgovaraju. Mnogo se laže. Stavovi su uvek suprotni, iako se raspravlja o besmislicama. Ono što je važno nikad se ne izgovara.

Vizuelni ključ je jednostavnost. Prazni prostori. Boje su prigušene, utisak je ahromatski. Namera je da se stvori utisak crno-belog filma u koloru. Stil filma, za mene, je poetski neo-realizam.